Budim se sa teskobom u srcu – Politika 17. 2. 2018.

Čini mi se da je svako putovanje u neki kraj istovremeno i najbolje putovanje u našu unutrašnjost, jer svaki čovek tek na distanci najjasnije vidi svoje mesto, mesto svoga naroda i svoje kulture koju ponekad isuviše vrednujemo ili, kao u našem srpskom slučaju, premalo cenimo, kaže Nina Živančević povodom svoje nove knjige „Ono što se pamti” (izdavač „Kornet”), zbirke putopisnih eseja za koju je dobila podršku francuskog Nacionalnog centra za knjigu koji joj je dodelio stipendiju namenjenu stvaralaštvu „izuzetnog pisca”.– Ta stipendija pomaže piscu da živi i piše nekih godinu dana i dodeljuje se odista piscima izuzetnog statusa koji imaju puno knjiga iza sebe. Naravno da ja nisam spadala u tu kategoriju, ali dobila sam je i osim novčane pomoći, ona prija našoj duši. Kao da te neki stariji kolega potapše po ramenu i kaže: „Mali, na pravom si putu, samo nastavi” – kaže autorka 20 knjiga poezije, 3 romana i 3 zbirke priča, koja od 1981. godine živi van Srbije, najpre u Vašingtonu, zatim u Njujorku do 1994, a posle toga, već gotovo četvrt veka, u francuskoj prestonici.

U ovoj knjizi ima dosta ličnog, utkanog u večno i univerzalno. Snaga misli prevazilazi žanr putopisa i uvodi nas u esejistiku. Šta je bio najjači podstrek da napišete ovo delo?

Donekle komercijalan žanr putopisa, koji vulgarno opisuje ljude i mesta kroz koje prolazimo, nikada nije bio deo mog spisateljskog interesovanja. Mislim da tu foto-aparat ima mnogo bolju prođu. A i istini za volju, iako živim u gradu „impresionizma”, impresionizam ili opisni pristup slici, događaju, nikada me nije zanimao.

Ja sam dete suštinskog pristupa stvarima ili ekspresionizmu, nekom krvavom osećanju koji vas tera da se ujutro probudite sa teskobom u srcu. Najveći podstrek da napišem ovu knjigu bio je poriv da objasnim sebi i drugima ono što na nekom putovanju stvarno vidim. Dakle, u Africi vidim nemaštinu, divljinu neoliberalizma i leporozne, a manje mahanje repa lavova u safariju.

Dajete paralelu između Mišoovog doživljaja Indije i vašeg? U nečemu se slažete snjim, a u nečemu ne?

Slažemo se u mnogo čemu! Anri Mišo je moj veliki učitelj, evropski pesnik nadrealista ogromnog kalibra koji me je pre svega „posavetovao”, nekada davno, da treba da nastavim da se izražavam u vizuelnim umetnostima, jednostavno rečeno da svaki pisac treba i da crta i slika, i obratno. Mišo je verovao u sinesteziju i totalnu umetnost, negde kao Vagner. Ali ono što mi je zasmetalo u knjizi „Varvarin u Aziji” jeste njegovo kolonijalno, odnosno donekle kolonizatorsko oko kojim je gledao, pogled kojim donekle i mene danas gledaju Francuzi. Mislim da je on, mada čovek širokog duha i kulture, ipak bio žrtva svoje epohe, kao donekle i Andre Malro.

Knjiga obuhvata i putovanja u Egipat, Italiju, Španiju, London i Peru. Šta je zajedničko za sva ova mesta u vašem svetu?

Zajedničko svim ovim zemljama bila je moja potreba da tumačim velikog Drugog (po meni, a ne po Žižeku i po Lakanu, taj Drugi, bilo koji je Veliki Drugi, a ne neki mali „objekat A” kojim tumačimo sebe!). Nekim od ovih zemalja zajednički imenitelj je bio hotel, kao suštinsko okupljanje karakteristika svačijeg karaktera, manifestacija svakog spoljnjeg putovanja. Da, kroz hotele sam prolazila, još uvek prolazim – i mrzim ih, jer su bezlični. Kažu da je Bob Dilan uvek stavljao neke svoje marame na prozor svakog hotela u kom bi boravio da ga podsete na dom.

Posle dugogodišnjeg življenja u inostranstvu, kakav je danas vaš odnos prema Srbiji u koju, uostalom, često dolazite? I šta biste prvo napisali kada biste pisali putopis o našoj zemlji?

Osećam se izazvanom ovde i reći ću ono što stvarno mislim, iako se plašim da ću skočiti samoj sebi u usta: patetika, plač i naša kuknjava da smo istorijske žrtve oduvek su mi bile odvratne, ali plašim se da podaci nisu bili neistiniti, jer smo u onoj velikoj seobi naroda i Slovena, uvek izvlačili karte koje nikako nisu ličile na pobedničke džokere. Naravno, to što ja intimno mislim da se ne treba žaliti na usud i plakati nad sudbinom samo je deo moje ćutljive budističke prirode. Ali čini mi se da ni Ukrajince niko ne čuje kada laju na mesec. No dobro, kažu da smo svi bili jedan isti narod, stari Sloveni, što sam opisala u priči „Vasilisa Prekrasna”. Dok prolazim Srbijom osećam uvek tu praslovensku blagorodnost koja prevazilazi pojmove pronicljive i široke gostoprimljivosti. Ja se ponosim činjenicom da potičem iz naših krajeva! Jednom sam se, čak, osetila kao Đoković: kada sam 2013. u Peruu predstavljala srpsku poeziju, Srbiju, na stadionu u Limi pred 5.000 ljudi!

Politika 17.2.2018.

Share

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *