Ono Što Se Pamti – Uvod

Indijski dnevnik 

 

decembar 2014 januar 2015.

Pariz , Rijad, Koći, Džeda, Pariz

 

Misao o barbarogeniju proganjala je avangardu, neobične ljude poput Micića i Anrija Mišoa.

U praskozorje 1931. Mišo rešava da ostavi iza sebe duh kolonizatora, odlazi u Indiju i piše tekst Varvarin u Aziji. Osetio se kao varvarin probuđen nadohvat jedne drevne civilizacije, kao što se možda osetio Antonen Arto nakon velike kolonijalne izložbe, u Parizu, početkom dvadesetog veka, koja mu je promenila shvatanja o životu i umetnosti.
Mišo: „Video sam čoveka na ulici. On me je ščepao, i nisam više nikoga primećivao osim njega. Vezao sam se za njega, sledio ga, ubeđen da na svetu postoji samo on; on i flautista; i čovek koji se bavi pozorištem; i akrobata na žici koji gestikulira; u trenutku sam ih sve snimio, sve shvatio.
Mišo će zatim reći da ni Indija ni njeno društvo i narodi ne treba nikada, baš nikada, da podlegnu uticaju Zapada, što je velikodušno osećanje jednog zapadnjaka koje ja, biće sa Balkana, nikada, baš nikada, nisam mogla da osetim.
Varvarka sam upravo ja, ili Titova rođaka, onog Tita koji je sa Nehruom i Naserom pravio ’treći’, to jest nesvrstani svet.

Na kraju svog putovanja Mišo će reći: „Posmatrao sam sebe na tom putovanju kao da posmatram nekog drugog, nekog ko gleda emotivno i seća se jedne imaginarne zemlje u kojoj ne živi. Ja nisam bio u njoj, ja nisam bio tu.”
Ja sam pak, za razliku od Mišoa, stalno živela varvarski, bila sam deo te zemlje, videla sam je, bila sam tu i kad sam obitavala drugde.

 

AERODROM

 

Ujutro, pre polaska na put, upalim televizor i šta vidim – strašne posledice cunamija na plažama Kerale koje su me opominjale da idem u neku posebnu ’zonu’, već viđenu okom Tarkovskog – bio je to neki njegov, sasvim poseban interplanetarni svet. Pitam se kako se život mogao nastaviti nakon cunamija, kako mu stanovništvo nije izbeglo, zašto se predalo, zašto su tu ostali svi oni koji su ostali i zašto nisu otišli u neki novi svet?

S pogledom izlomljenog ogledala, koji ne pada ni previše nisko niti se pak isuviše uzdiže ka nebu, prekrštenih nogu, hindusi meditiraju tela podeljenog u sedam čakri, u lotosu, pri nebu, u ranojutarnjim i večernjim molitvama boginji Kali, sa postojanošću i uživanjem, što na sanskritu znači bav. Usmereni na večnost, udubljeni u sebe, usporeni, samokontrolisani i dostojanstveni, hindusi se nikada ne žeste niti nerviraju, kaže Mišo, tako da onaj ko ima želju da zapeva, taj peva, onaj ko želi da se pomoli, on se moli. Najviše veruju životinjama poput krave, slona i majmuna, svetim životinjama koje su kao i oni, mirne i naizgled bezbrižne, u svakom slučaju ravnodušne prema spoljašnjem svetu, koji hindusi nazivaju iluzija ili maja. Krava se, na primer, najede trave, nikako deteline, da bi zatim varila po nekoliko sati ono što je progutala.

Pitam se da li ću ja, koja živim od iluzije (svakodnevnog teatra barbarogenija) i od žvakanja deteline, videti sve ono što je Mišo tamo video. Jer svako vidi ono što mu je dato da vidi, ono što već zna o nekom predmetu ili čoveku. I neće videti ništa što već nije čuo, video ili naslutio ranije.

Hindus, kaže Mišo, voli životinje koje nisu odveć zahvalne čoveku, znači ne voli naročito psa i mačku jer njih ne privlači odviše mudra meditacija, zbog prirode njihovog uznemirenog i dinamičnog bića. Hindus mora da promišlja, onakav kakvog ga vidimo u ranim indijskim filmovima, daleko pre Satjađit Raja, kada su i besni vojnici nekog radže najpre odlučivali (po nekoliko minuta u filmu) da li da se razbesne ili ne. I na kraju bi ih ipak razbesnela data situacija. A danas je Indija jedna od najvećih svetskih sila koja je izašla iz recesije i uspešno žvaće detelinu najsvežijeg neoliberalizma. 

Što se konja tiče, Mišo smatra da je u životu svih hindusa konj, onako lud i dinamičan, u daleko manjoj prednosti od kamile, jer kamila retko galopira i trči – ona stabilno i promišljeno stavlja jedno kopito pred drugo, zabavljena sopstvenom sporošću, koju mnogi nazivaju dromedarstvom. Hindus, dakle, poštuje sporost i stabilnost, što se ogleda u njegovom osećaju za jezik. Hindi, spor, grgurav jezik, sav je sastavljen od konsonanata koji se spopliću i teku, teški i hrskavi. Na tom jeziku su spevane – a i dalje se pevaju – najviše religiozne himne naspram kojih evropsko stvaralaštvo izgleda smešno i bahato. Indijska misao je magična – ona ima magijski karakter i bliska je svojoj orijentalnoj filozofiji, koja se uvek obraća Biću ili Brahmi. Mišo duhovito kaže da zapadnjački filozofi promišljajući svoju muku gube kosu, a da orijentalci muku skraćuju tako što puštaju da im kosa raste. Njihove misli upućene Brahmi donekle su različite od naših, uslovno rečeno evropskih, jer smo mi bića razdvojena od Apsoluta, što kažu Upanišade: „Oni koji odu sa ovoga sveta a nisu otkrili atman i spoznali njegovu suštinu neće dostići oslobođenje NI U JEDNOM SVETU”.

Da bi se približili toj suštini, hindusi recituju mantre i – dišu. Jedna od varijanti božanskog udisanja-izdisanja, takozvani udžaj, odvija se na sledeći način: četiri udisaja kroz levu nozdrvu, zadržiš dah, pa zatim šesnaest izdisaja kroz desnu nozdrvu. Njegova molitva boginji Udisanja–Izdisanja, stvaranja i razaranja, majci Kali, može da otpočne.

Hindusi više veruju majci, boginji materinstva, nego boginjama ženstvenosti Lakšmi, Radi i Sarasvati, koje su čulni avatari ili avatarke Šive, sveopšteg stvaraoca. Ako postoji pojam sveca kod hindusa, onda je to majka, kao simbol požrtvovanosti, žrtvovanja za druge, za generaciju koja dolazi, jer o prošlosti ne treba razmišljati, prošlost je akašik – traka koja teče i upravo se manifestuje u sadašnjem trenutku. Majka je Velika MA, i ona održava poredak svih stvari neophodnih za produžetak vrste i opstanak, a za hindusa je generacija koja dolazi, koja produžava porodicu i vrstu važnija od njega samog. Pojam žrtvovanja kao procesa izuzetno je važan ovom narodu koji se prvo žrtvuje za delove tradicije i prošlosti, zatim se skromnim bivstvovanjem žrtvuje u trenutku u kome živi, a docnije se žrtvuje za potomke. Sve pojave indijskog panteona su čulne jer slave život i Apsolut na najočigledniji način, ali u tolikoj meri da mi, zapadnjaci, naspram njih izgledamo kao puke posledice oplakivanja Hrista, žalosti za Bogom; u našim crkvama ili katedralama osećamo se tako mali i mizerni u susretu sa Apsolutom, koga se plašimo.

Veliki asketa Ramakrišna oblačio se – kako neki kažu – u ženu, jer je kao žena želeo da ga voli Bog koji je sišao sa panteona da bi živeo među ljudima. Hinduistički molitvenik je praktičan i sprema vernika da se izbori sa snagama zla u životu: Rigveda je puna konkretnih i praktičnih saveta. Mantre i ponude u obliku insensa, sveća i hrane pomažu verniku, na nadasve praktičan način, da se približi Apsolutu, a lepota dekora ili ponude tu i nije važna. Kao i u najmističnijem delu katoličanstva, hindus se idolatrijskom askezom približava Apsolutu i obožava u ekstazi.

On mu se klanja, prostire se ničice pred njim, mada neće nikada povikati kao naš hrišćanin: „Iz dubine vičem k tebi, Gospode!” (De profundis clamavi ad te, Domine.) Neće vikati na ovaj način jer se hindus oseća jakim pred svojim bogom, a ne kao crkveni miš, jadan i bespomoćan pred licem bede. On će prisiliti svog boga da mu pomogne, neće drhtati pred njim od straha ili od tuge pregoleme. Glasno i sa puno bava on će otpevati svoj AUM; postići će smirenje, dobiće snagu u molitvi, pljunuće na sve demone koji ga okružuju, neće im samo zapretiti da ustupe sa: „Natrag Sotono”, on će ih ispljuvati i izlupati, uništiti moralno i materijalno, i Sotona se (bar neko vreme, u njegovoj glavi) neće pojavljivati.

A sve ovo se odvija polako, u ubrzano–usporenom svetu Indije, veoma polako, jer hindus nikada ne žuri, ne trči. Molitve izgovara lančano, 38.000 stihova Ramajane, kao i 100.000 stihova Mahabharate, koji teku polako, bez ijedne vidljive (r)evolucije u epovima, koji ni sami nemaju neki određeni centar ili vrhunac radnje… Ovo nam sve kaže Mišo, kartezijanac, koga nije mrzelo, još onda, te daleke 1931, da prebrojava drevne stihove na sanskritu. 

Nina Živančević

Isečak iz knjige Ono što se pamti; Kornet 2017

Share

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *